Subotičko mačevanje dugo spadaju među najbolje u zemlji. Mačevaoci postižu i danas izuzetne upsehe u pojedinačnim i ekipnim prvenstvima juniora i seniora. Najbolji pojedinci su, noseći dresove naše reprezentacije, stigli i do najeminentnijih borilišta u svetu. Mačevaoci su osnovali klub odmah nakon oslobođenja, u jesen 1945. Inicijatoru su bili: Eugen Jakobčić, Šandor Oros, Svetozar Bugarski, Mikloš i Nandor Štajnfeld. Začetke ovog sporta u Subotici nalazimo još s kraja XVIII veka, a Eugen Jakobčić bio je državni prvak 1931. godine.
Šandor Oros uspeo je 1948. godine da postane reprezentativac. Godinu kasnije postao je i prvak države u borbi sabljom. U ekipnom takmičenju, zajedno sa svojim klupskim drugovima Bugarskim i braćom Štajnfeld , osvaja treće mesto u državi. Na istom šampionatu Helga Vujković stiže do finala u borbi floretom. Od omladinaca isticao se Petar Jakobčić reprezentativac i prvak države u borbi sabljom i mačem. Uporedo sa njim stasava i Andraš Tisa, reprezentativac i prvak države u borbi sabljom i mačem. Ovo prvo uspešno razdoblje trajalo je do 1954. godine. Tada nastaju problemi finansijske prirode, klub stagnira dve godine, da bi na kraju bio i reformiran. Ponovo se rad kluba organizuje u jesen 1959. Najveći teret uzimaju na sebe Jakobčićevi: nekadašnji takmičar Eugen i njegov sin Andraš. Počinje da radi i škola za mačevaoce koja se stalno seli i menja naziv. Najpre je to bio tehničar, zatim postaje partizan, preuzimajući ime one organizacije koja bi pružila utočište i obezbeđivala sredstva za nabavku opreme i odlazak na takmičenje. Od 1962. godine škola deluje u okviru SD Spartak.
Obnovljeni rad kluba doneo je ponovo značajne uspehe: Bertalan Hartig bio je 1965. višestruki pokrajinski i republički omladinski prvak u mačevanju u borbi floretom. Naredne i 1968. godine Rudolf Tot je prestigao Hartiga uzevši tri pobede na državnom prvenstvu.
U Mačevanju i borbi floretom nije bilo premca u zemlji. Od devojaka, najzapaženiji uspeh postigla je Ilona Brusnjai. Krajem šezdesetih ističu se Janoš Konen, Lajčo Mamužić i Lazo Jaramazović, koji je 1967. godine bio član omladinske reprezentacije. Od seniora, te godine je boja reprezentacije nosio još i Andraš Jakobčić. On je dve godine kasnije s Balkanskog Šampionata u Zagrebu, u borbi sabljom, osvojio bronzanu medalju. Ženska ekipa je godinama bila u vrhu jugoslovenskog mačevalačkog sporta, ali nije osvajala titulu prvaka države.
Đokić Dragiša, Maša Zoltan, Lazar Jaramazović, Nikola Makek
Lazar Jaramazović, Jović Momir, Zoran Urošević, Radomir Drndarski
Eugen Jakobčić (Subotica, 23. mart 1898 — Subotica, 23. mart 1980) bivši je, jugoslovenski mačevalački reprezentativac i olimpijac koji se takmičio u borbama sa sabljom. Po struci je bio bankarski službenik. Sin je bankara Mirka Jakobčića i Paule rođene Štagelšmit. Godine 1931. bio je prvak države u floretu. Kao reprezentativac Jugoslavije, učestvovao je na Letnjim olimpijskim igrama 1936. u Berlinu. Takmičio se u borbi sabljom u ekipnoj konkurenciji. Ekipu su činili pored Jakobčića Milivoj Radović, Krešimir Tretinjak, Edo Marion i Pavao Pintarić. Ekipa Jugoslavije je bila u 7. grupi sa : SAD, Turskom i Švajcarskom. Izubila je od Turske i Švajcarske sa 9:7. Meč sa SAD nije igran jer je SAD već imala dve pobede i siguran plasma u četvrtfinale, a Jugoslavija ni pobedom protiv SAD to nije mogla postići. Nakon Drugog svetskog rata obnovio je mačevanje u Subotici dva puta, prvi 1945. a drugi put 1959, zajedno sa sinom Andrašom. Dana 11. oktobra 1972. dobio je pokrajinsku nagradu Jovan Mikić Spartak zajedno sa sugrađankom Terezom Štadler.
Lazar Jaramazović Rođen 28.10.1947 godine u Subotici gde i danas živi. Mačevanjem se počeo baviti 1963 god. u mačevalačkom klubu SPARTAK pod vođstvom Eugena Jakobčića tadašnjeg trenera. Već kao početnik, sa 16 godina, uočen od trenera kao talenat, počinje veoma brzo napredovati kao takmičar, a kasnije i kao trener u svom matičnom klubu. Godine 1966. Lazar postaje seniorski reprezentativac i kao član reprezentacije ostaje sve do 1982 god. U ovom periodu brani Jugoslaviju 46 puta na međunarodnim susretima, balkanskim šampionatima, mediteranskim igrama, evropskim šampionatima kao i svetskom šampionatu u Budimpešti 1975 god. Dvostruki je osvajač bronzane medalje sa šampionata Balkana u ekipnoj konkurenciji za reprezentaciju Jugoslavije i njen dvostruki prvak 1976 god. u Beogradu i 1980 god. u Mariboru. Pobedio je na mnogim međunarodnim turnirima 1973. Skoplje, 1975. Subotica, 1981. Beograd.
Nosilac je Olimpijske baklje kroz Suboticu za XX Olimpijske igre u Minhenu 1972 god. Na Mediteranskim Igrama u Splitu 1979 god. kada je reprezentacija svake zemlje učesnice mogla učestvovati samo sa po dvoje po oružju, u sablji je to bio Lazar Jaramazović i njegov učenik Radomir Drndarski. Na seniorskim prvenstvima od 1967. pa sve do 1986. godine Lazar postiže niz zavidnih rezultata. Svih ovih godina nalazio se na samom vrhu Jugoslovenske rang liste u sablji. Kao trener veliki značaj posvećuje novim ekipama u juniorskoj konkurenciji i postiže izvanredne rezultate. Mačevalački klub Spartak osvaja ekipna juniorska prvenstva Jugoslavije za redom od 1973. do 1975. u sastavu: Drndarski Radomir , Gencel Gabor, Kolarik Zoltan. Zatim nova generacija osvaja državno prvenstvo od 1977. do 1979. god. u sastavu Brajkov Vladimir, Bukvić Branislav, Bešenjei Gabor. Zatim naredna nova generacija koja 1987. godine osvaja istu titulu u sastavu: Šimonji Gabor, Sorad Gabor, Varga Laso. Ovako dobri rezultati i gotovo svi gore navedeni učenici postaju reprezentativci Jugoslavije neki od njih i više desetine puta, po uzoru na svoga trenera. Lazar je 1989 predao mesto trenera Radomiru Drndarskom i povukao se. Nažalost dve godine kasnije klub je prestao sa radom, da bi ga posle 20 godina ponovo pokrenuo Lazar 01.03.2010. Mačevalački klub Spartak uz pomoć roditelja i Vladimira Brajkova ponovo počinje. Prvi uspesi opet su zavidni. Pioniri Spartaka osvajaju medalje na Prvenstvu Srbije u sablji za dečake. I mesto Nimčević Martin, II mesto Kljajić Marko, III mesto Tikvicki Luka. Posle godinu dana rada i učešća na mnogim takmičenjima rezultati su počeli da se nižu. Ceo tim nastavlja da osvaja mnoge medalje na kadetskim, juniorskim I seniorskim prvenstvima. Nastavljen je trenerski rad Jaramazović Lazara sa novom generacijom koja počinje da donosi sve veće rezultate kako sa domaćih tako i sa međunarodnih takmičenja i u ženskoj konkurenciji. Tako u isti red sa trojicom šampiona staje i kadet Bojana Kljajić koja, posle ekipne muške bronze sa Evropskog Gran Pri turnira u Mariboru, u Zagrebu osvaja pojedinačnu bronzu na Rapir kupu. Sa domaćih takmičenja Bojana donosi još neke medalje. Ovakvi rezultati ovu generaciju unose u svet, a gotovo je sigurno da im je obezbeđeno mesto u sastavu reprezentacije Srbije.
